Možda nije stvar u tome da gledamo drugačije filmove. Možda je stvar u tome da ih ovog puta gledamo iz njenog ugla.
Bez savršenih junakinja, velikih lekcija i unapred poznatih završetaka. Samo žene koje pokušavaju da shvate ko su, šta žele i kojim tempom žele da žive.
Nekoliko priča u kojima je kamera na njenoj strani.
The Souvenir: kada pokušavaš da shvatiš ko si
Džuli je mlada studentkinja filma, ambiciozna i pomalo nesigurna u sopstveni glas. Kada upozna starijeg Entonija, njihov odnos brzo prerasta u intenzivnu romansu. Ali ono što u početku deluje kao uzbudljiv ulazak u svet odraslih postaje mnogo složenije kada Džuli otkrije njegovu zavisnost od heroina.
Između ljubavi, umetnosti i potrebe da sačuva sopstveni svet, Džuli polako počinje da shvata koliko je teško razlikovati ono što želimo od onoga što nas oblikuje.
20th Century Women: kada učiš od drugih žena
Santa Barbara, 1979. Dorotea je samohrana majka u pedesetim, odrastala u jednom potpuno drugačijem vremenu, a sada pokušava da razume svog petnaestogodišnjeg sina koji odrasta u svetu koji se menja brže nego što ona može da ga prati.
Umesto da sve odgovore traži sama, Dorotea oko Džejmija okuplja dve mlađe žene iz svog okruženja: Abie, slobodnu i pomalo nepredvidivu umetnicu, i Džuli, njegovu prijateljicu i tinejdžerku koja se i sama nalazi negde između detinjstva i odraslog života.
Tri žene, tri generacije i tri potpuno različita pogleda na ljubav, odrastanje i život. I film koji lepo podseća da ponekad ne učimo decu kako da odrastu, već i sami učimo zajedno sa njima.
The Worst Person in the World: kada ne znaš šta želiš
Džuli ima tridesetak godina i osećaj da bi do sada već trebalo da zna šta želi od života. Umesto toga, menja interesovanja, poslove i ljubavi, pokušavajući da pronađe nešto što će joj zaista pripadati.
Dok se Oslo menja oko nje, Džuli se kreće između različitih verzija sebe: one koja želi sigurnost, one koja želi slobodu i one koja još uvek nema pojma šta želi.
Najgora osoba na svetu nije priča o ženi koja ne zna šta radi. Možda je više priča o tome koliko je teško prihvatiti da ne moramo odmah imati sve odgovore.
Portrait of a Lady on Fire: kada biraš sebe
Marijen, mlada slikarka, stiže na udaljeno francusko ostrvo sa zadatkom da naslika portret Eloiz, mlade aristokratkinje koja uskoro treba da se uda za muškarca kog nije izabrala. Problem je što Eloiz odbija da pozira.
Marijen zato postaje njena pratilja u šetnjama, pažljivo je posmatra i pokušava da je upozna dovoljno dobro da njen lik prenese na platno. Između pogleda, razgovora i dugih dana na ostrvu, njih dve se postepeno zbližavaju.
Ljubav koja dolazi sa rokom trajanja, umetnost koja čuva ono što ne može da potraje i priča o dve žene koje su, makar na kratko, uspele da izaberu jedna drugu.
The Piano: kada čuvaš svoj unutrašnji svet
Ada Mekgrat, nema Škotlanđanka, stiže na obalu Novog Zelanda sa svojom ćerkom Florom i klavirom,jedinom stvari kroz koju ume da govori ono što ne izgovara rečima. Otac ju je poslao u nepoznatu zemlju kako bi se udala za muškarca kog nikada nije upoznala.
Kada njen klavir ostane na plaži, a Ada shvati da o njenom životu ponovo odlučuju drugi, počinje priča o ženi koja možda ne govori, ali vrlo dobro zna šta želi.
U filmu Džejn Kempion tišina govori glasnije od reči, a klavir postaje više od instrumenta – njen glas, njena sloboda i deo sveta koji još uvek pripada samo njoj.