Neke stvari ne nasleđujemo u kutijama.
Ne ostanu zapisane u testamentu, ne stanu u fioku i ne mogu da se izmere. Stignu do nas kroz male svakodnevne rituale, rečenice koje ponavljamo a da više ni ne znamo ko ih je prvi izgovorio, recepte koje pravimo napamet i navike koje smo pokupile gledajući žene pre nas.
Možda smo od neke žene nasledile način na koji nameštamo sto. Od druge ljubav prema knjigama. Od treće onu sposobnost da od ničega napravi nešto. Možda čuvamo njen prsten, njenu šolju ili staru fotografiju, ali zajedno sa njima čuvamo i nešto što nema materijalni oblik.
Način da budemo svoje.
Žene pre nas nisu uvek imale mogućnost da biraju sve ono što danas podrazumevamo. Ali su ostavljale tragove. U kući, porodici, poslu, gradu, pričama koje su pričale i onima koje su prećutale.
I zato je lepo ponekad zastati i zapitati se: šta je od njih ostalo u nama?
Možda neka njihova hrabrost. Neka tvrdoglavost. Smisao za humor. Ljubav prema lepim stvarima. Ili sasvim obična navika da se u najtežem danu ipak skuva kafa i nastavi dalje.
Nasleđe žena nije uvek nešto što možemo da pokažemo.
Nekad je to jednostavno način na koji živimo.