Samo zato što nam se može
Postoje stvari koje ne vode nikuda.
Ne popravljaju nam karijeru, ne donose bodove, ne štede vreme i teško da će ikada završiti u nekoj ozbiljnoj radnoj biografiji.
I baš zato ih volimo.
Čitati ponovo istu knjigu, iako na polici čeka još deset neotvorenih. Kupiti neku sitnicu, samo zato što nas je privukla. Sesti u kafić bez ikakvog razloga. Sačuvati kartu iz bioskopa, izbledelu fotografiju ili ceduljicu na kojoj je neko prosto nešto napisao pre mnogo godina.
Gledati film koji znamo napamet. Prošetati bez cilja i rute. Pustiti istu pesmu tri puta zaredom. Prelistati stare albume. Ući u knjižaru samo da prođemo između polica, i izaći praznih ruku.
Ništa od toga nije naročito korisno.
Ali u tome i jeste cela poenta.
Navikli smo da svemu tražimo svrhu. Da vreme mora da se iskoristi, dan organizuje, hobi pretvori u novu veštinu, a slobodan trenutak, ako uopšte postoji, nekako opravda.
A neke stvari ne traže opravdanje.
Ne moraju da nas unaprediti. Ne moraju da budu produktivne. Ne moraju čak ni da imaju neki dublji smisao.
Dovoljno je što nam prijaju.
Možda je to jedan od retkih, pravih luksuza odraslog doba: dozvoliti sebi nešto potpuno beskorisno, samo zato što nas čini srećnim.
I ne dugovati nikome objašnjenje zašto.