U Čačku postoji jedna bista pored koje se prolazi bez mnogo razmišljanja. Onim sasvim običnim gradskim tempom: u hodu, sa telefonom u ruci, dok se čeka semafor ili prebiraju misli o obavezama koje slede. Lice izliveno u bronzi stoji tu kao još jedan deo kulise svakodnevice.
A Kosta Novaković nije imao ni najmanje običan život.
Rođen u Čačku 1886. godine, Novaković je bio socijalista, publicista, novinar i jedna od najdominantnijih figura srpskog radničkog pokreta s početka 20. veka. Pripadao je onoj ređoj generaciji ljudi koji su iskreno verovali da politika može izgledati drugačije, a da štampa ne mora biti samo puki hroničar dana, već pokretač promena. Zajedno sa Dimitrijem Tucovićem stajao je u samom vrhu Srpske socijaldemokratske partije, da bi 1919. godine bio jedan od ključnih aktera u osnivanju Komunističke partije Jugoslavije.
Uređivao je kultne listove: Radničke novine, Radnik i Borbu. Pisao je, organizovao, govorio i delovao u epohi u kojoj ideologija nije bila estetski izbor ili politička farsa, već stvar zbog koje se direktno odlazilo u zatvor.
I išao je. Vlasti su ga hapsile više puta, a 1926. godine osuđen je na pet godina robije. Već naredne godine izvodi potez dostojan filmskog scenarija: beži iz zatvora i odlazak u Sovjetski Savez bira kao svoj novi početak.
Međutim, njegova priča u emigraciji dobija mračan i neočekivan obrt. U zemlji koja je trebalo da bude utočište, Novaković pada kao žrtva Staljinovih velikih čistki. Uhapšen je 1937, a ubrzo potom, 1938. godine, tragično likvidiran.
I tu nastaje ta nadrealna vremenska distanca.
Danas, više od veka kasnije, njegovo ime i dalje živi u Čačku. Tu su bista i ustanova koja nosi njegovo ime, dok grad neprekidno pulsira oko njega. Ljudi žure, smeju se, gledaju u ekrane i grabe kroz dan. U potpunom neskladu sa sudbinom čoveka koji je još pre stotinu godina odlučio da njegov život neće biti tih, niti neprimećen.