Postoje ljudi, odnosi i čitave verzije nas samih koje ne nestanu preko noći. Samo ih, negde usput, načne vreme. U početku gotovo neprimetno, a onda sve teže ignorišemo promene. Upravo u tom prostoru između onoga što smo bili i onoga što smo postali počinje priča o zbirci Ekseri načeti rđom Jovana Kovačevića.
U svom književnom prvencu, čačanski autor kroz dvadeset i jednu priču istražuje ljudske slabosti, moralne dileme i pukotine svakodnevice iza kojih se često kriju mnogo dublji slojevi. Rđa ovde postaje više od simbola propadanja. Ona govori o promenama koje ne primećujemo odmah, o prećutanom, potisnutom i svemu što nastavlja da postoji čak i kada više nije isto.
Ono što ovu zbirku čini zanimljivom jeste prostor koji ostavlja za nesavršenost. Njeni junaci nisu idealizovani, njihovi postupci nisu uvek opravdani, a odgovori ne dolaze nužno tamo gde ih očekujemo. Umesto jasnih pouka, ostaju pitanja o tome koliko poznajemo druge, koliko smo iskreni prema sebi i u kom trenutku ono što nas je nekada držalo čvrsto počinje da popušta.
Možda su upravo zato ekseri tako dobra metafora za ljudsko iskustvo: napravljeni da spajaju i drže, a ipak podložni promeni. A možda je najzanimljivije pitanje koje ova knjiga ostavlja za sobom ono koje sebi retko postavljamo: Šta je u nama promenilo oblik, a da to još nismo primetili?
Zašto čitati?
Zato što nas dobre priče ne moraju nužno odvesti negde daleko. Ponekad je dovoljno da nas nateraju da drugačije pogledamo ono što nam je već poznato. Ekseri načeti rđom istražuju upravo te manje vidljive slojeve ljudskih odnosa, odluka i karaktera, podsećajući nas da iza svakodnevice gotovo uvek postoji još jedna priča. Ona koju ne čujemo odmah, ali o kojoj nastavljamo da razmišljamo i kada zatvorimo knjigu.